o-nama

onama

Краљевски Ред Витезова дела са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, са благословом Блаженопочившег Патријарха Павла, под покровитељством Њ. К. В. Кнегиње Линде Карађорђевић и њених синова Принчева Михајла и Ђорђа.

Краљевска породица основала је Краљевски Ред Витезова у циљу неговања и развијања традиционалних витешких вештина и вредности, кроз културу, духовност, уметност, спорт и хуманитарни рад. У свом деловању, Краљевски Ред Витезова оживљава оно најузвишеније из сербског и византијског задремалог духа.

Етика и естетика, племенитост и лепота су кључни циљеви и узори којима тежи Њ. К. В. Кнегиња Линда Карађорђевић и сви бирани сарадници Краљевског Реда Витезова, враћајући васцелом свету, а и нашем потомству, најбољу слику витешке Србије Св.Деспота Стефана Лазаревића, ктитора Београда и славе Краљевског Реда Витезова. На почетку 21. века, Србски Витез је бренд који има снагу и залеђину да понесе Србију на виши ниво, као што то чине дворци на Лоари за Француску, самураји за Јапан…

Одељења Краљевског Реда Витезова су:

– „ВИТЕШКО МАЧЕВАЊЕ И БОРЕЊЕ“

– ”ХРИСТАЛ” музичко и књижевно издаваштво

– ”ЧАРДАК” древно словенско градитељство

– ”ХОДОЉУБВЕ” поклоничка путовања

– “ПАРСИФАЛ” филмска и ТВ продукција

– „АКАДЕМИЈА ВИТЕШКИХ УМЕТНОСТИ“ открива, производи и представља уметничке таленте и пројекте

– „ВИЗАНТА“ продукција догађаја

– “ЈЕРИНА” византијска текстилна уметност

Остварујући своје циљеве и делујући у областима културне размене, издаваштва, уметничке дирекције, уређивања, продукције и реализације културних пројеката, градитељства, филмске, видео и аудио продукције, ходочасничких путовања, текстилног модног стваралаштва и др., Краљевски Ред Витезова је успоставио успешну сарадњу са државним институцијама Републике Србије (Влада, Министарства, Војска, Полиција, САНУ, РТС…), Српском Православном Црквом, Руском Православном Црквом, Јерусалимском Патријаршијом, културним и уметничким организацијама, и изградио чврсте пријатељске односе са страним државним институцијама и Краљевским породицама широм света.

Краљевски Ред Витезова је сабрао у своје редове сам врх надахнутих и одабраних најплеменитијих уметника, академика, спортиста, архитеката, инжењера, историчара, просветних радника, новинара, писаца, филозофа, фотографа, архитеката, филмских радника, представника многобројних институција, организација и компанија.

drop-us-a-line
zlatni-zmaj

zlatnizmaj

 

Било му је суђено да има ауру љубави и да је разноси свуда око себе. Стефан, син благочестивог Лазара и преподобне Милице, рођен је као шесто дете, али се показао као духовнички, ратнички исполин.
Увек први.

Високи Стеван.

Избор имена значио је избор круне. Монахиња Јефимија (Јелена Мрњавчевић) га је још као дете учила како да доноси важне одлуке.

Васпитан је на “Александриди“, романтичној повести за храбре. Показао се као сањар и владалац који се мачује са изазовима судбине, па макар пред њим стајао “ несвладиви подвиг“. Његов биограф, Константин Филозоф, издваја Деспотово умеће да брзо надмаши своје учитеље, да буде у свему савршен.

Био је по свему предодређен за владарску мисију. Прву животну лекцију примио је у Сарају , куд је одвео своју још незрелу сестру Оливеру, под плашт ратничког и еротског звера Бајазита “Муњевитог“. У битци код Ангоре (Анкаре) 1402. води непоражено десно крило тешких оклопника. Ангора доноси Бајазиту срам сужањства, а Стефану нови живот. Византијски двор даје му титулу Деспота.

Деспот је инсистирао на изучавању борилачких вештина и ратне тактике. Он је сам обучавао командни кадар и своје војнике. Његово основно правило потицало је из његове велике љубави према људима и својим борцима, и непрестаног давања мислостиње, читања божанских књига, али је знао разлучити хуманост од самоодбране …

Он је оснивач витешког реда “Ordo redis“ (Ред редова) у који су улазиле само крунисане европске главе, и први је у “Витешком Реду Змајева“, међу којима су били Милош Обилић, Деспот Ђурђе Бранковић, Деспот Вук Гргуревић, византијски цар Константин ХI, Војвода Влад Дракула…. Многим јунацима на свим хоризонтима је био сан да буду произведени у витеза од Деспотове руке…и част да му служе.

На крилима самосталне власти Стефан Лазаревић године 1404. склапа уговор са мађарским краљем Жигмундом, добија на коришћење Мачву, Београд, Ваљево и Сокол, а 1411. и руднике Наџбању, и Фелшебању. Застакљени поглед са калемегданске терасе његове београдске тврђаве био је чувен у читавој ондашњој Европи. Таквог видиковца није на далеко било. Као да се у ваздуху осећала слобода, свуд око тешких кула у Горњој вароши. Град је Деспотовом повељом проглашен за град Мајке Божије и стављен под њено окриље и заштиту. На његовом блиставом двору, све је било уређено по високим византијским стандардима – само Стефана мучи што у браку са Јеленом Гатилузи нема наследника. Једном је несрећно пао са коња и заувек остао бешчедан. Живот тече даље и његова канцеларија ради по узору на византијске и млетачке. Води се богата преписка с моћним владарским кућама. Ратује се и тргује. Преплићу се доба мира и љутих бојева. Новембра 1405. упокојила се Деспотова племенита мајка Књегиња Милица, (сад монахиња Евросима) коју преносе у њену Љубостињску задужбину. Деспот започиње зидање Ресаве (Манасије), мистичног упоришта, које у себи идеално спаја облике тврђаве и манастира. Радове поверава најбољим протомајсторима. Србија пред издисајем добија свој Камелот и Хиландар.

Кажу да је Деспот Стефан “имао проницљивост и да је даље видео од људи свог доба“. Но племићки сталеж је мислио другачије. Сметала им је Стефанова чврста вера у Угре и његова отвореност према туђим обичајима и култури. На челу незадовољних је Вук Лазаревић, кога разјарује Деспотово поносно ношење ордена “Златног змаја“ који је повлачио “извесне куртоазне обавезе према католичкој цркви“.

У Србији настаје грађански рат, султан Сулејман ликује. Жигмунд је уз Стефана, Сулејман уз Вука. Српска непојамна драма.

У тренуцима патње Деспот Стефан пише “Слово Љубве“. Те 1409. поручује брату да ће му упркос рату, све опростити. И то је заиста мислио. Кад је турски претендент Муса хтео касније, да погуби Вука због неверства, Деспот Стефан је изрекао узвишене речи братске љубави: “Ако сам ја неверан онда је и он“. Љубав је великодушно надвладала истину.

Вук је по Стефановом захтеву, пребегао Сулејману који је победио. Величанствен је то Деспотов гест. На бојном пољу био је јуначан, као код Ангоре – у братској љубави увек великодушан. Владалац, чија је толеранција спој византијске узвишености и преданости блиским бићима. Оживљено “Слово љубве“.

Тек 1413. Деспот Стефан је могао да заклопи књигу вечних сукоба са превртљивим султаном Мусом (који је на превару убио свог брата и ривала Сулејмана). Деспот је тада показао изузетан ратнички и дипломатски такт – својствен само највећим витезовима.

То му је донело десет година мира. Довољно да заврши своју задужбину Манасију, да учврсти границе Деспотовине, и да свом законитом наследнику, Ђурађу Бранковићу, преда уређену државу.

Његову изненадну погибију(19.07.1427.) обележила је мистична олуја, код које се зацрнило небо над Београдом, и тресак грома, који је заглушио Деспотов последњи вапај :“ По Ђурђа , по Ђурђа !“.

Стефанова смрт доживљена је у народу као пропаст, попут Страшног Суда.

Људи су чупали косе, секли коњима гриве. Деспотовина је у стрепњи пред надолазећим временима оплакала свог Змаја, који је био (сви су то осећали) онај изабрани гласник новог доба.

Потомак Немањића, син Цара Лазара, Високи Деспот остао је да, попут граничара, пред вечношћу сведочи снагу вере и оданост витешком завету свог христољубивог народа. И то у оним најтежим временима историје – у тренутку пропасти српске државе и губитка идентитета.

Код Срба нажалост, у сећању најчешће остају људи једног подвига – који обично засене све претходно учињено, било добро или зло. То онда доводи и до исхитрених закључака, бацајући у вечни и најчешће незаслужен заборав сва она остала (грешна и јуначна) дела. Зато се поставља питање: Шта ћемо са онима најређим међу нашим прецима? Шта са оним принчевима и витезовима постојаног подвига, узвишености и доброте – онима чији је сваки животни потез вредан дивљења и вечите захвалности потомства?

Страшна је и чудна његова судбина, сва исплетена тајнама и чудноватим знамењима. “У пићу није био љута пијаница“, није “дотерао цара до дувара“, нити га је “распорио од учкура до грла бијела“.

А ако се у огледалу вечности упитамо: Шта је он у истини био ? – Одговор као да се сам у слова и речи слаже. Био је то владар . И витез. И песник. И подвижник. И ктитор. И мученик.

Прави светитељ Господњи.


 

*У опису Светог Деспота Стефана Лазаревића су коришћени записи Симе Ц.Ћирковића и Дмитра Тасића.

vitez

vitez

Долазио је однекуд, ни са неба, ни са земље. Да ли му је адреса била „чардак ни на небу ни на земљи”? Јахао је белог коња. Носио сјајан оклоп. У руци држао златни мач. Да ли због тога био „видан као светлост”?

Долазио је да се бори против Хидре, да савлада Минотаура, да надвлада Голијата, да убива троглаву аждаху, да победи на турниру под градом Леђаном. Звао се некад Херкул, некад Тезеј, Давид, Свети Ђорђе, Милош Војиновић. Био је усамљени ратник, био светлост у вечној борби добра и зла, против сила мрака. Тежио вишем циљу, за свој живот био равнодушан. Бранио нејаке, не бојао се „никога до Бога”.

Равнодушан према земаљском благу; слава и име чувено, и част – и све оно што се не продаје и не купује – то му је било најважније. Ни Бог, ни човек, био је све оно што је божанско у човеку. Побеђивао је снагом, у поразу побеђивао је врлином. Пио вино, а никад пијан био. Ни јачем се с пута није уклањао. У дослуху био са вилом посестримом. Веран пријатељу у невољи, побратиму. Знак господства, грб, носио на штиту. Над њим је летео соко, сиви, пред њим трчао пас, верни.

Витез!

srpski-viteski-kodeks

СРПСКИ ВИТЕШКИ КОДЕКС

Преко описа живота српских јунака витезова, њиховог понашања и учествовања у историјским збивањима, превасходно косовском боју као инспирацији, могао се реконструисати некадашњи српски витешки свет који је подразумевао етичка мерила и норме, да би уопште постојао.

Окосницу српског витешког кодекса чинили су текстуални, поетски искази као сведочанство о трајању истих законитости витештва и на нашем тлу. Универзалне одредбе саме бити витештва као својеврсног феномена духа и културе пре свега, а тек потом друштвене категорије једног типа егзистенције, потврђивале су се и у аутохтоним облицима живота српских јунака, тако да су опште одредбе свих витешких кодекса у својој суштини идентичне.

I ) ПОРЕКЛО ВИТЕЗА
1. Витез се рађа или од родитеља витезова или је племићког порекла.
2. Дете смртног човека може да одрасте у витеза ако је на рођењу било под посебним сакралним околностима, даривано неком натприродном моћи, особином, или му је остављено јуначко завештање.
3. Витешко порекло се мора знати и памтити. Чува се у легенди о рођењу хероја, односно “чудесног детета“ у српској митолошкој терминологији преко јуначких песама и прича, као свако “тајно знање предака“.
4. Генеалошко стабло витеза значајно је, у вези је са местом рођења, простором и временом, као врстом “сакралне територије“.

II ) ИМЕ ВИТЕЗА
1. Име витеза је његова душа. Име у себи скрива порекло, назив је неке доминантне витезове особине, повезано је са топонимом, местом из којег је витез. Име може потицати и из неког витешког боја.
2. Име витеза се памти и оглашава у песмама и причама.
3. Име витеза наставља се у именима његових потомака да би се витешко порекло и на тај начин чувало.
4. Иницијали витешког имена утискују се у његово оружје: сабљу, штит.

III ) ОДГАЈАЊЕ И ОБУЧАВАЊЕ ВИТЕЗА
1. Витез расте у природи поред родитеља витеза или учитеља-витеза, далеко од профаних садржаја свакидашњег живота и настамби.
2. Витез се учи да воли природу и да може да буде њен равноправни део. Витез се не плаши природних појава ни животиња, он са њима разговара као са људима. Витез познаје ознаке годишњих доба и биље. Витез познаје планинске изворе и реке.
3. Витез вежба своје тело у издржљивости, може да пешачи, да подноси хладноћу и врућину. Витез брзо трчи, сналази се у простору.
4. Витез умерено једе, храни се природном храном и пије само изворску воду и вино.
5. Витез сам гради своју кућу и прави једноставне делове свога покућства.
6. Витез учи да јаше најбрже коње, познаје им ћуд и уме да их лечи и гаји.
7. Витез учи да гађа из лука и стреле, да рукује мачем и сабљом, да се користи буздованом.
8. Витез зна своје генеалошко стабло и познаје подвиге својих предака.
9. Витез слуша предања, зна песме и приче, учи да пева и свира, учи да плеше.
10. Витез се учи говорништву, лепом изражавању и уљудном обраћању.
11. Витез се учи да лови дивљач.

IV ) ПОСТАЈАЊЕ ВИТЕЗОМ
1. У момачком добу витез је спреман на витешке подвиге и путовања.
2. Витез у ритуалима најбрже одгонета загонетна питања.
3. Витез помаже незаштићеним и нејаким, извршава прве племените задатке.
4. Витез задобија љубав лепоте девојке, бори се на турниру за њу.
5. Витез прима завештање од родитеља или учитеља, сазнаје своје витешке циљеве.
6. Витез добија име по месту свога рођења или по подвигу по којем се прочује.
7. Витез добија очеву сабљу или му је сакује познати ковач.
8. Витез добија коња и даје му име.
9. Витез се препознаје по унутарњим, духовним тежњама бића.

V ) ОСОБИНЕ ВИТЕЗА
1. Витез је снажан и витког стаса.
2. Витез је хитар и брзо се одлучује на делање.
3. Витез је храбар јер све предузима сам и ослања се само на себе и своју снагу. Витез је спреман да ризикује живот ако то околности намећу.
4. Витез је мудар и у приликама које то захтевају прерушава се и скрива свој идентитет да би избегао лукавства и подвале.
5. Витез је смео, улази у неочекиване сукобе и збуњује на тај начин противника.
6. Витез је частан, држи задату реч и обећање, не подваљује у двобоју, побеђује часним средствима.
7. Витез поштује противника и не користи неповољне ситуације по њега да би га победио.
8. Витез је истинољубив и никада не попушта ни пред рођацима, ни пред пријатељима, већ суди о стварима према савести.
9. Витез није лаковеран и не прича много са људима, само са пријатељима.
10. Витез је поносан и не трпи увреде. Никоме се не уклања и ни пред ким се не савија.
11. Витез није покоран, држи до своје личности и захтева лепо опхођење према себи.
12. Витез се не хвали својим подвизима, они сами за себе говоре.
13. Витез је веран пријатељ и одан побратим.
14. Витез не издаје тајну и своје поверљиве саучеснике.
15. Витез поштује старе, посебно родитеље.
16. Витез је спокојан и верује у Бога, себе и своје вредности.
17. Витез је способан да трпи заштићен својом духовном величином.
18. Витез више воли кратак и узбудљив живот него дуг и монотон.
19. Витез је упоран у остваривању својих племенитих циљева.
20. Витез је спреман да призна своју грешку и опрости другима.
21. Витез се супроставља свакој обести и насиљу.
22. Витез сматра највишом вредношћу љубав и слободу духа.
23. Витез је непоткупљив и не придаје значаја материјалним добрима.
24. Витез живот сматра за активно учествовање, непосредност.
25. Витез преузима личну одговорност за своја дела и чинове.
26. Витеза не обесхрабрује пораз.
27. Витез се диви лепоти и има естетски смисао.
28. Витез се не плаши дубоких и преданих осећања, има снаге за велику љубав.
29. Витеза не привлачи власт над људима, већ независност.
30. Витез верује у духовне вредности и човекољубље.

VI ) ПОНАШАЊЕ ВИТЕЗА
1. Витез се држи усправно и у седлу и када хода.
2. Витез гледа у очи саговорника и говори сликовитим језиком.
3. Витез се бори када је време битке, а када је време весеља, весели се.

VII ) ОПРЕМА ВИТЕЗА И ИЗГЛЕД
1. Витез има лепо и скупоцено одело, кацигу на глави и лице покривено визиром.
2. Витезов коњ је покривен и украшен, а поред коња има сокола и пса.
3. Витез посебно бира своје оружје или га добије од другог витеза као јуначко завештање.
4. Оружје витеза прави се посебно за њега, као и одело.
5. Витез носи са собом поклон девојке коју воли.
6. Витезова опрема је складних боја и од драгоцених материјала: злата, сребра, крзна, перја.

VIII ) ЦИЉЕВИ И ТЕЖЊЕ ВИТЕЗА
1. Витез живи интензивно и непосредно дејствује поводом сопствених жеља, односно
Божијој вољи.
2. Витез заштићује слабе и сиромашне.
3. Витез иде на далека путовања да би упознао различите просторе и људе.
4. Витез иде у далеке градове да би освојио девојку, чија је лепота на гласу.
5. Витез иде у помоћ пријатељима у невољи.
6. Витез је спреман да помогне у праведној бици.
7. Витез одлази да ослободи пријатеља које је допао ропства.
8. Витез креће на путовање са пријатељем из задовољства и љубави према неизвесности и авантури.

IX ) НЕСТАНАК ВИТЕЗА И НАСТАВЉАЊЕ
1. Витез не напушта битку коју је започео, макар по цену смрти.
2. Витез се не плаши смрти и схвата је као део природног ритма земаљског живота.
3. Смрт витеза мора да личи на његов живот.
4. Са витезом нестаје и његов коњ и опрема и оружје.
5. Витез сваки тренутак свога живота сматра исто вредним.
6. Витез дужину свога живота мери оствареним витешким тежњама.