Краљевски Ред Витезова

front-page-two

o-nama

onama

Краљевски Ред Витезова дела са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, са благословом Блаженопочившег Патријарха Павла, под покровитељством Њ. К. В. Кнегиње Линде Карађорђевић и њених синова Принчева Михајла и Ђорђа.

Краљевска породица основала је Краљевски Ред Витезова у циљу неговања и развијања традиционалних витешких вештина и вредности, кроз културу, духовност, уметност, спорт и хуманитарни рад. У свом деловању, Краљевски Ред Витезова оживљава оно најузвишеније из сербског и византијског задремалог духа.

Етика и естетика, племенитост и лепота су кључни циљеви и узори којима тежи Њ. К. В. Кнегиња Линда Карађорђевић и сви бирани сарадници Краљевског Реда Витезова, враћајући васцелом свету, а и нашем потомству, најбољу слику витешке Србије Св.Деспота Стефана Лазаревића, ктитора Београда и славе Краљевског Реда Витезова. На почетку 21. века, Србски Витез је бренд који има снагу и залеђину да понесе Србију на виши ниво, као што то чине дворци на Лоари за Француску, самураји за Јапан…

Одељења Краљевског Реда Витезова су:

– „ВИТЕШКО МАЧЕВАЊЕ И БОРЕЊЕ“

– ”ХРИСТАЛ” музичко и књижевно издаваштво

– ”ЧАРДАК” древно словенско градитељство

– ”ХОДОЉУБВЕ” поклоничка путовања

– “ПАРСИФАЛ” филмска и ТВ продукција

– „АКАДЕМИЈА ВИТЕШКИХ УМЕТНОСТИ“ открива, производи и представља уметничке таленте и пројекте

– „ВИЗАНТА“ продукција догађаја

– “ЈЕРИНА” византијска текстилна уметност

Остварујући своје циљеве и делујући у областима културне размене, издаваштва, уметничке дирекције, уређивања, продукције и реализације културних пројеката, градитељства, филмске, видео и аудио продукције, ходочасничких путовања, текстилног модног стваралаштва и др., Краљевски Ред Витезова је успоставио успешну сарадњу са државним институцијама Републике Србије (Влада, Министарства, Војска, Полиција, САНУ, РТС…), Српском Православном Црквом, Руском Православном Црквом, Јерусалимском Патријаршијом, културним и уметничким организацијама, и изградио чврсте пријатељске односе са страним државним институцијама и Краљевским породицама широм света.

Краљевски Ред Витезова је сабрао у своје редове сам врх надахнутих и одабраних најплеменитијих уметника, академика, спортиста, архитеката, инжењера, историчара, просветних радника, новинара, писаца, филозофа, фотографа, архитеката, филмских радника, представника многобројних институција, организација и компанија.

drop-us-a-line

zlatni-zmaj

zlatnizmaj

+++

Било му је суђено да има ауру љубави и да је разноси свуда око себе. Стефан, син благочестивог Лазара и преподобне Милице, рођен је као шесто дете, али се показао као духовнички, ратнички исполин.
Увек први.

Високи Стеван.

Избор имена значио је избор круне. Монахиња Јефимија (Јелена Мрњавчевић) га је још као дете учила како да доноси важне одлуке.

Васпитан је на “Александриди“, романтичној повести за храбре. Показао се као сањар и владалац који се мачује са изазовима судбине, па макар пред њим стајао “ несвладиви подвиг“. Његов биограф, Константин Филозоф, издваја Деспотово умеће да брзо надмаши своје учитеље, да буде у свему савршен.

Био је по свему предодређен за владарску мисију. Прву животну лекцију примио је у Сарају , куд је одвео своју још незрелу сестру Оливеру, под плашт ратничког и еротског звера Бајазита “Муњевитог“. У битци код Ангоре (Анкаре) 1402. води непоражено десно крило тешких оклопника. Ангора доноси Бајазиту срам сужањства, а Стефану нови живот. Византијски двор даје му титулу Деспота.

Деспот је инсистирао на изучавању борилачких вештина и ратне тактике. Он је сам обучавао командни кадар и своје војнике. Његово основно правило потицало је из његове велике љубави према људима и својим борцима, и непрестаног давања мислостиње, читања божанских књига, али је знао разлучити хуманост од самоодбране …

Он је оснивач витешког реда “Ordo redis“ (Ред редова) у који су улазиле само крунисане европске главе, и први је у “Витешком Реду Змајева“, међу којима су били Милош Обилић, Деспот Ђурђе Бранковић, Деспот Вук Гргуревић, византијски цар Константин ХI, Војвода Влад Дракула…. Многим јунацима на свим хоризонтима је био сан да буду произведени у витеза од Деспотове руке…и част да му служе.

На крилима самосталне власти Стефан Лазаревић године 1404. склапа уговор са мађарским краљем Жигмундом, добија на коришћење Мачву, Београд, Ваљево и Сокол, а 1411. и руднике Наџбању, и Фелшебању. Застакљени поглед са калемегданске терасе његове београдске тврђаве био је чувен у читавој ондашњој Европи. Таквог видиковца није на далеко било. Као да се у ваздуху осећала слобода, свуд око тешких кула у Горњој вароши. Град је Деспотовом повељом проглашен за град Мајке Божије и стављен под њено окриље и заштиту. На његовом блиставом двору, све је било уређено по високим византијским стандардима – само Стефана мучи што у браку са Јеленом Гатилузи нема наследника. Једном је несрећно пао са коња и заувек остао бешчедан. Живот тече даље и његова канцеларија ради по узору на византијске и млетачке. Води се богата преписка с моћним владарским кућама. Ратује се и тргује. Преплићу се доба мира и љутих бојева. Новембра 1405. упокојила се Деспотова племенита мајка Књегиња Милица, (сад монахиња Евросима) коју преносе у њену Љубостињску задужбину. Деспот започиње зидање Ресаве (Манасије), мистичног упоришта, које у себи идеално спаја облике тврђаве и манастира. Радове поверава најбољим протомајсторима. Србија пред издисајем добија свој Камелот и Хиландар.

Кажу да је Деспот Стефан “имао проницљивост и да је даље видео од људи свог доба“. Но племићки сталеж је мислио другачије. Сметала им је Стефанова чврста вера у Угре и његова отвореност према туђим обичајима и култури. На челу незадовољних је Вук Лазаревић, кога разјарује Деспотово поносно ношење ордена “Златног змаја“ који је повлачио “извесне куртоазне обавезе према католичкој цркви“.

У Србији настаје грађански рат, султан Сулејман ликује. Жигмунд је уз Стефана, Сулејман уз Вука. Српска непојамна драма.

У тренуцима патње Деспот Стефан пише “Слово Љубве“. Те 1409. поручује брату да ће му упркос рату, све опростити. И то је заиста мислио. Кад је турски претендент Муса хтео касније, да погуби Вука због неверства, Деспот Стефан је изрекао узвишене речи братске љубави: “Ако сам ја неверан онда је и он“. Љубав је великодушно надвладала истину.

Вук је по Стефановом захтеву, пребегао Сулејману који је победио. Величанствен је то Деспотов гест. На бојном пољу био је јуначан, као код Ангоре – у братској љубави увек великодушан. Владалац, чија је толеранција спој византијске узвишености и преданости блиским бићима. Оживљено “Слово љубве“.

Тек 1413. Деспот Стефан је могао да заклопи књигу вечних сукоба са превртљивим султаном Мусом (који је на превару убио свог брата и ривала Сулејмана). Деспот је тада показао изузетан ратнички и дипломатски такт – својствен само највећим витезовима.

То му је донело десет година мира. Довољно да заврши своју задужбину Манасију, да учврсти границе Деспотовине, и да свом законитом наследнику, Ђурађу Бранковићу, преда уређену државу.

Његову изненадну погибију(19.07.1427.) обележила је мистична олуја, код које се зацрнило небо над Београдом, и тресак грома, који је заглушио Деспотов последњи вапај :“ По Ђурђа , по Ђурђа !“.

Стефанова смрт доживљена је у народу као пропаст, попут Страшног Суда.

Људи су чупали косе, секли коњима гриве. Деспотовина је у стрепњи пред надолазећим временима оплакала свог Змаја, који је био (сви су то осећали) онај изабрани гласник новог доба.

Потомак Немањића, син Цара Лазара, Високи Деспот остао је да, попут граничара, пред вечношћу сведочи снагу вере и оданост витешком завету свог христољубивог народа. И то у оним најтежим временима историје – у тренутку пропасти српске државе и губитка идентитета.

Код Срба нажалост, у сећању најчешће остају људи једног подвига – који обично засене све претходно учињено, било добро или зло. То онда доводи и до исхитрених закључака, бацајући у вечни и најчешће незаслужен заборав сва она остала (грешна и јуначна) дела. Зато се поставља питање: Шта ћемо са онима најређим међу нашим прецима? Шта са оним принчевима и витезовима постојаног подвига, узвишености и доброте – онима чији је сваки животни потез вредан дивљења и вечите захвалности потомства?

Страшна је и чудна његова судбина, сва исплетена тајнама и чудноватим знамењима. “У пићу није био љута пијаница“, није “дотерао цара до дувара“, нити га је “распорио од учкура до грла бијела“.

А ако се у огледалу вечности упитамо: Шта је он у истини био ? – Одговор као да се сам у слова и речи слаже. Био је то владар . И витез. И песник. И подвижник. И ктитор. И мученик.

Прави светитељ Господњи.

*У опису Светог Деспота Стефана Лазаревића су коришћени записи Симе Ц.Ћирковића и Дмитра Тасића.

vitez

Долазио је однекуд, ни са неба, ни са земље. Да ли му је адреса била „чардак ни на небу ни на земљи”? Јахао је белог коња. Носио сјајан оклоп. У руци држао златни мач. Да ли због тога био „видан као светлост”?

Долазио је да се бори против Хидре, да савлада Минотаура, да надвлада Голијата, да убива троглаву аждаху, да победи на турниру под градом Леђаном. Звао се некад Херкул, некад Тезеј, Давид, Свети Ђорђе, Милош Војиновић. Био је усамљени ратник, био светлост у вечној борби добра и зла, против сила мрака. Тежио вишем циљу, за свој живот био равнодушан. Бранио нејаке, не бојао се „никога до Бога”.

Равнодушан према земаљском благу; слава и име чувено, и част – и све оно што се не продаје и не купује – то му је било најважније. Ни Бог, ни човек, био је све оно што је божанско у човеку. Побеђивао је снагом, у поразу побеђивао је врлином. Пио вино, а никад пијан био. Ни јачем се с пута није уклањао. У дослуху био са вилом посестримом. Веран пријатељу у невољи, побратиму. Знак господства, грб, носио на штиту. Над њим је летео соко, сиви, пред њим трчао пас, верни.

Витез!

vesti