У Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ 27. марта, историчар уметности, византолог и конзерватор проф. др Аника Сковран и архитекта у Републичком заводу за заштиту споменика културе Синиша Темерински говорили су о Деспоту Стефану Лазаревићу и његовој тврђави на Голупцу.
Г-ђа Сковран за Деспота Стефана има само речи хвале, каже да је он личност наше историје каквих је било мало. Познат је по својој дипломатској уметности, храбрости у бојевима, задужбинама, књижевности. Стефан је био син кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице која је припадала лози Немањића. После смрти цара Лазара, кнез Стефан је владао са својом мајком док није стасао, а своју најмлађу сестру Оливеру морао је одвести на турски двор султану Бајазиту I. Владао је Србијом са титулом кнеза, а касније и деспота.
За њега каже да је био близак са својом сестром Јеленом, која је била удата за Ђурђа Балшића са којим је имала сина. Брат и сестра су били високо образовани и вредни. Заједно су ишли на витешке турнире који су трајали 8 дана, а које је приређивао Жигмунд Луксембуршки – моћни владар централне Европе. Стефан је на тим турнирима учествовао са својим витезовима, где је показао изузетне вештине. Касније је примљен у Витешки ред Змаја који је био задужен за заштиту краљевске породице краља Светог римског царства Жигмунда.
Стефан се добро показао у бици код Ангоре 1402. године. Као отомански вазал који је водио српске одреде, храбро се борио и тиме изазвао дивљење код Тамерлана – монголског кана који је победио турску војску и ухапсио султана Бајазита I, и који је дозволио Стефану да се врати у своју отаџбину, са свим почастима. Деспот је оженио Јелену, ћерку Франческa II Гатилузијa, ђеновљанског господара Лезбоса септембра 1405. године.
За сестру Јелену каже да је била способна за дипломатске послове, на која је ишла уместо свог мужа Ђурђа, који је често био болестан. После мужевљеве смрти 1403. године преудала се за Босанског великог војводу Сандаља Хранића 1411. са којим није имала деце. Водила је преписке са својим грчким духовником Никоном Јерусалимцем, из којих се може запазити њен књижевни дар као и духовна посвећеност.
Голубачки град је средњовековна тврђава која се налази у Националном парку Ђердап, на десној обали Дунава. Синиша Темерински је архитекта који се сусрео са многим материјалним доказима – архитектонским траговима који су остали иза Деспота Стефана, за тврђаву каже да је дуго била неистражена, занемарена, као и да је она претходила палати у Смедереву.
Прво истраживање десило се 1968. након тога је стало, откривени су трагови палате, у најнижем делу тврђаве, на једној стени до самог Дунава. Изграђена је палата од 400m2 која је имала сутерен, приземље и поткровље. Сутерен је видљив, истражен, са степеницама уклесаним у стену који излазе ка кули и према Дунаву. Пронађено је и 8 димњачких канала који су пролазили кроз одбрамбени зид и служили као подно грејање за приземље.
Г.Темерински наглашава да је тек 2009. године архитекта Марија Јовин на конкурсу Европске уније добила донацију да ради пројекат за реконструкцију тврђаве, којим је предвиђено да се сачувају сви материјални остаци и подаци за будуће истраживање, а да се само на кулама реконструишу њихови првобитни кровови који чувају читаву грађевину испод себе. Он спомиње да су радови на обнови тврђаве почели, али да су се десила нека скретања у нежељеном правцу као што су напуштање пројекта, и нетранспарентно трошење донације.
Г.Темерински наставља своју причу напомињајући шта се све изгубило, шта је уништено у међувремену, да пројекат мењају тако што ће пола палате оставити у примарном стању, док ће другу половину реконструисати у пословни објекат. Не зна се шта ће остати да се види од палате Деспота Стефана, али ће се свакако видети утицај савремене Србије на тврђави.
Зорана Видојковић
