+++

Било му је суђено да има ауру љубави и да је разноси свуда око себе. Стефан, син благочестивог Лазара и преподобне Милице, рођен је као шесто дете, али се показао као духовнички, ратнички исполин.
Увек први.

Високи Стеван.

Избор имена значио је избор круне. Монахиња Јефимија (Јелена Мрњавчевић) га је још као дете учила како да доноси важне одлуке.

Васпитан је на “Александриди“, романтичној повести за храбре. Показао се као сањар и владалац који се мачује са изазовима судбине, па макар пред њим стајао “ несвладиви подвиг“. Његов биограф, Константин Филозоф, издваја Деспотово умеће да брзо надмаши своје учитеље, да буде у свему савршен.

Био је по свему предодређен за владарску мисију. Прву животну лекцију примио је у Сарају , куд је одвео своју још незрелу сестру Оливеру, под плашт ратничког и еротског звера Бајазита “Муњевитог“. У битци код Ангоре (Анкаре) 1402. води непоражено десно крило тешких оклопника. Ангора доноси Бајазиту срам сужањства, а Стефану нови живот. Византијски двор даје му титулу Деспота.

Деспот је инсистирао на изучавању борилачких вештина и ратне тактике. Он је сам обучавао командни кадар и своје војнике. Његово основно правило потицало је из његове велике љубави према људима и својим борцима, и непрестаног давања мислостиње, читања божанских књига, али је знао разлучити хуманост од самоодбране …

Он је оснивач витешког реда “Ordo redis“ (Ред редова) у који су улазиле само крунисане европске главе, и први је у “Витешком Реду Змајева“, међу којима су били Милош Обилић, Деспот Ђурђе Бранковић, Деспот Вук Гргуревић, византијски цар Константин ХI, Војвода Влад Дракула…. Многим јунацима на свим хоризонтима је био сан да буду произведени у витеза од Деспотове руке…и част да му служе.

На крилима самосталне власти Стефан Лазаревић године 1404. склапа уговор са мађарским краљем Жигмундом, добија на коришћење Мачву, Београд, Ваљево и Сокол, а 1411. и руднике Наџбању, и Фелшебању. Застакљени поглед са калемегданске терасе његове београдске тврђаве био је чувен у читавој ондашњој Европи. Таквог видиковца није на далеко било. Као да се у ваздуху осећала слобода, свуд око тешких кула у Горњој вароши. Град је Деспотовом повељом проглашен за град Мајке Божије и стављен под њено окриље и заштиту. На његовом блиставом двору, све је било уређено по високим византијским стандардима – само Стефана мучи што у браку са Јеленом Гатилузи нема наследника. Једном је несрећно пао са коња и заувек остао бешчедан. Живот тече даље и његова канцеларија ради по узору на византијске и млетачке. Води се богата преписка с моћним владарским кућама. Ратује се и тргује. Преплићу се доба мира и љутих бојева. Новембра 1405. упокојила се Деспотова племенита мајка Књегиња Милица, (сад монахиња Евросима) коју преносе у њену Љубостињску задужбину. Деспот започиње зидање Ресаве (Манасије), мистичног упоришта, које у себи идеално спаја облике тврђаве и манастира. Радове поверава најбољим протомајсторима. Србија пред издисајем добија свој Камелот и Хиландар.

Кажу да је Деспот Стефан “имао проницљивост и да је даље видео од људи свог доба“. Но племићки сталеж је мислио другачије. Сметала им је Стефанова чврста вера у Угре и његова отвореност према туђим обичајима и култури. На челу незадовољних је Вук Лазаревић, кога разјарује Деспотово поносно ношење ордена “Златног змаја“ који је повлачио “извесне куртоазне обавезе према католичкој цркви“.

У Србији настаје грађански рат, султан Сулејман ликује. Жигмунд је уз Стефана, Сулејман уз Вука. Српска непојамна драма.

У тренуцима патње Деспот Стефан пише “Слово Љубве“. Те 1409. поручује брату да ће му упркос рату, све опростити. И то је заиста мислио. Кад је турски претендент Муса хтео касније, да погуби Вука због неверства, Деспот Стефан је изрекао узвишене речи братске љубави: “Ако сам ја неверан онда је и он“. Љубав је великодушно надвладала истину.

Вук је по Стефановом захтеву, пребегао Сулејману који је победио. Величанствен је то Деспотов гест. На бојном пољу био је јуначан, као код Ангоре – у братској љубави увек великодушан. Владалац, чија је толеранција спој византијске узвишености и преданости блиским бићима. Оживљено “Слово љубве“.

Тек 1413. Деспот Стефан је могао да заклопи књигу вечних сукоба са превртљивим султаном Мусом (који је на превару убио свог брата и ривала Сулејмана). Деспот је тада показао изузетан ратнички и дипломатски такт – својствен само највећим витезовима.

То му је донело десет година мира. Довољно да заврши своју задужбину Манасију, да учврсти границе Деспотовине, и да свом законитом наследнику, Ђурађу Бранковићу, преда уређену државу.

Његову изненадну погибију(19.07.1427.) обележила је мистична олуја, код које се зацрнило небо над Београдом, и тресак грома, који је заглушио Деспотов последњи вапај :“ По Ђурђа , по Ђурђа !“.

Стефанова смрт доживљена је у народу као пропаст, попут Страшног Суда.

Људи су чупали косе, секли коњима гриве. Деспотовина је у стрепњи пред надолазећим временима оплакала свог Змаја, који је био (сви су то осећали) онај изабрани гласник новог доба.

Потомак Немањића, син Цара Лазара, Високи Деспот остао је да, попут граничара, пред вечношћу сведочи снагу вере и оданост витешком завету свог христољубивог народа. И то у оним најтежим временима историје – у тренутку пропасти српске државе и губитка идентитета.

Код Срба нажалост, у сећању најчешће остају људи једног подвига – који обично засене све претходно учињено, било добро или зло. То онда доводи и до исхитрених закључака, бацајући у вечни и најчешће незаслужен заборав сва она остала (грешна и јуначна) дела. Зато се поставља питање: Шта ћемо са онима најређим међу нашим прецима? Шта са оним принчевима и витезовима постојаног подвига, узвишености и доброте – онима чији је сваки животни потез вредан дивљења и вечите захвалности потомства?

Страшна је и чудна његова судбина, сва исплетена тајнама и чудноватим знамењима. “У пићу није био љута пијаница“, није “дотерао цара до дувара“, нити га је “распорио од учкура до грла бијела“.

А ако се у огледалу вечности упитамо: Шта је он у истини био ? – Одговор као да се сам у слова и речи слаже. Био је то владар . И витез. И песник. И подвижник. И ктитор. И мученик.

Прави светитељ Господњи.

*У опису Светог Деспота Стефана Лазаревића су коришћени записи Симе Ц.Ћирковића и Дмитра Тасића.