Средњовековна Србија била је једна од најјачих европских држава. Политика, економија, уметност, привреда и војна стратегија били су на највишем могућем нивоу. Државу су водили најспособнији људи, а народ је био чист, добар и храбар. Витештво је уз начин вођења државе било и начин живота. Правда и поштење су били свакодневница, а част нас је водила у све победе. Чак и када су нас Турци заробили, нисмо поклекли. Пар векова мрака под претњом потпуног нестанка није успело да нас натера да заборавимо своју нацију, језик и веру. Остали смо своји, и успели да растргнемо ланце и окове зла. Витезови Србије развили су барјаке и подигли копља. Поново смо се подигли, и започели модерну историју.
Култура је опет почела да цвета, сликарство, архитектура и књижевност чинили су стуб Србије 19. века. Државом су управљали јаки владаоци који су водили политику суверенитета и напретка. Развијали су се градови, расла је трговина, становништво се увећавало. Србија је сијала као да никад није била окупирана. А онда смо опет ратовали. Поново смо позвали витезове да навуку бојне оклопе, и да часно дају живот за отаџбину. Њихова жртва се исплатила, али 20 година касније ратовали су опет. Па за 40 још једном. Нису то били они витезови којима се плаштови вијоре док им коњи поносно галопирају, али су кодекси увек остали исти. Бори се за породицу, народ, отаџбину и светлост. Бори се храбро и праведно, не гази недужне и слабије од себе, пружи све што имаш и добићеш вечну славу. Увек су нас одбранили.
Данас немамо ратове по пољима и рововима. Битке се не воде копљима и мачевима, већ су се правила игре променила. У Србији 2016. године свако од нас води малу битку против зла сваког дана. У модерном свету у ком живимо, тешко је пронаћи смернице и помоћ при одлучивању. Срећемо превише искушења и погрешан избор је увек некако лакши од исправног. На ивици смо да поклекнемо пред злом, одустанемо од правде, једноставно престанемо да се боримо. Уморни смо од толиког замахивања мачем и подизања штита, лакше је бацити их на земљу и мирно одшетати са непријатељем. Ипак, мрвица снаге и последња црвена линија отпора нам то брани. Косовски мит живи у нама, терајући нас да останемо на путу светлости и царства небеског. Гени наших витешких предака враћају нам наду да је слобода још увек могућа.
Сваки исправан потез чини нас витезом. Свако одбијање да пређемо на страну зла, да слажемо, преваримо, побегнемо и издамо. Сваки мали хумани чин, било која ситуација у ком оставимо своје потребе са стране и помогнемо другима. Одбијање да признамо пораз, сваки наставак борбе. Тренутак кад схватимо да је наш животни циљ одбрана правде по сваку цену – то је оно што од нас прави витеза. Никакве маске, играчке, церемоније, већ искреност душе када стојимо сами наспрам зла. Достојанство наших покрета, част наших поступака. Развијање културе, написана слова, изговорене речи, труд да побољшамо своју земљу. Па чак и рад на самом себи, изградња чврстог карактера и кретање путем којим се постаје човек. А кад изградимо себе као витеза, онда радимо на томе да помогнемо другима да то постану.
Кад један човек постане витез, то је као кад никне једна црвена ружа. Својом лепотом и величанственошћу пркоси сивилу које је окружује. А онда никне још једна ружа. И још једна. Мало по мало, црвене латице прекривају сив бетон. Иако су мале, нежне и нејаке наспрам чврстог камена, опет вам уливају страхопоштовање. Оне стоје поносно, наводе вас да застанете и погледате сву лепоту околине. То витезови чине за Србију. Они су ратници који ничу међу сивилом бетона, који шире своју снагу на све што их окружује. Они у своју земљу враћају боју. Враћају наду да ће се магла разићи, да ће је заменити светлост. Да сјај слободе и победе може опет обасјати све тргове. Можда вам се чини да су то само појединци, да је њихова борба узалудна, да ниједна боја не може да пређе преко сиве. Али, варате се. Та боја је довољно јака, јер не може да је спере ниједна горка суза или тешке капи кише, не могу да је сломе ветрови који је савијају са свих страна света, нити згазе чизме зла које иду преко њих. Та црвена боја руже представља снагу коју поседују само ратници светлости. А ти ратници су управо српски витезови.
Аутор: Миљана Павков