Долазио је однекуд, ни са неба, ни
са земље. Да ли му је адреса била „чардак ни на небу ни на
земљи”? Јахао је белог коња. Носио сјајан оклоп. У руци држао
златни мач. Да ли због тога био „видан као светлост”? Долазио је
да се бори против Хидре, да савлада Минотаура, да надвлада
Голијата, да убива троглаву аждаху, да победи на турниру под
градом Леђаном. Звао се некад Херкул, некад Тезеј, Давид, Свети
Ђорђе, Милош Војиновић. Био је усамљени ратник, био светлост у
вечној борби добра и зла, против сила мрака. Тежио вишем циљу,
за свој живот био равнодушан. Бранио нејаке, не бојао се „никога
до Бога”. Равнодушан према земаљском благу; слава и име чувено,
и част – и све оно што се не продаје и не купује – то му је било
најважније. Ни Бог, ни човек, био је све оно што је божанско у
човеку. Побеђивао је снагом, у поразу побеђивао је врлином. Пио
вино, а никад пијан био. Ни јачем се с пута није уклањао. У
дослуху био са вилом посестримом. Веран пријатељу у невољи,
побратиму. Знак господства, грб, носио на штиту. Над њим је
летео соко, сиви, пред њим
трчао пас, верни.
Витез!
top
|
|
